Kako nam neuronauke pomažu da razumemo pažnju i pamćeenje Understand article

Prevela Nina Portolan (Biološki fakultet Univerziteta u Beogradu). Elektrode postavljene direktno u mozak uče nas o učenju.

“U našim mozgovima vodi se rat” kaže neurolog Jean-Philippe Lachaux, rukovodilac istraživanja na Francuskom Nacionalnom Institutu za Istraživanje (Inserm) u Lionu, Francuska. “To je nadmetanje između sistema navika, koji raspoređuje pažnju prema ustaljenim pravilima i iskustvu, sistema za nagradu i sistema za izvršavanje, koji se nalazi u frontalnom režnju.

Kada se susretnemo sa više aktivnosti, ovi sistemi se kombinuju kako bi stvorili mapu prioriteta. Ako želite da se fokusirate na pisanje izveštaja, slaganje slagalice, na razgovor koji vodite ili na čitanje dugačkog članka, onda želite da Vaš  izvršni sistem pobedi u ratu. Ali, sa tako mnogo spoljašnje stimulacije – od pametnih telefona i bučne zvonjave, preko TV emisija i blještavih bilborda – može biti teško fokusirati se na zadatak.

Lachaux želi da otkrije koje neuronske mreže u okviru ovih sistema se aktiviraju kada nas nešto ometa. Podrobnije razumevanje onoga što se dešava kada izgubimo koncentraciju moglo bi da pomogne neurolozima da nauče ljude kako da se odupru odvlačenju pažnje.

Different stimuli are processed by different parts of the brain.
Različite stimuluse obrađuju različiti delovi mozga. A: čeoni režanj; B: somatomotorni korteks, C: somatosenzorni korteks; D :temeni režanj, E: potiljačni režanj; F: cerebellum; G: medulla oblongata; H: slepoočni režanj
Slika dobijena od Jkwchui; izvor slike: Wikimedia Commons
 

Mnogo rada u ovoj oblasti tiče se “iskjučivanja” ili “misli koje lete”. Međutim, ono što zanima Lachaux i njegov tim je “mikro-lutanje misli”: oni kratki trenuci distrakcije koji nam se dese kada nekom zazvoni telefon dok rešavamo ukrštenicu. “Kod mikro-lutanja misli ne izgubimo pažnju potpuno, ali u svakom slučaju iskusimo smetnju” rekao je Lachaux. “ Na nekoliko sekundi, odjednom radimo više stvari istovremeno”.

U Lachaux-ovoj laboratoriji u Lionu imaju pomalo neobičan pristup – intrakranijalni elektroencefalogram (EEG). Ova tehnika uključuje operaciju pod totalnom anestezijom tokom koje se elektrode postavljaju direktno na površinu ili u unutrašnjost mozga pacijenata. Korišćenje ovako invazivne metode samo u svrhu istraživanja bi, naravno, poteglo mnoga ozbiljna etička pitanja. Medjutim, Lachaux-ova studija sprovedena je na pacijentima sa epilepsijom koji su – iz terapeutskih razloga nevezanih za studiju – bili povezani na intrakranijalni EEG u trajanju od dve nedelje. Učesnici u studiji su zamoljeni da se koncentrišu na zadatak na iPad-u i za to vreme su posmatrani, a pažnja im je odvraćana na primer, zvonjavom telefona.

Isti testovi sa ometanjem i odvraćanjem pažnje, bez EEG-a, sprovedeni su na drugoj, zdravoj grupi uzrasta od 6 do 60 godina, da bi se rezultati uporedili sa prvom grupom i da bi se ispitalo kako se pažnja menja sa godinama.

“ Prvo što smo primetili je da se rasejanost povećava između 6 i 20 godina, a nakon toga je prilično stabilna tokom odraslog doba,” reako je Lachaux. “ Zahvaljući grupi sa EEG-om identifikovali smo regione uključene u ove prekide pažnje.”

Pažnja i učenje

A typical electroencephalogram experiment
U tipičnom eksperimentu sa
elektroencefalogramom
kaciga sa desetinama
elektroda stavlja se na
površinu lobanje.

Slika dobijena od Csaba
Segesvári; izvor slike:
Wikimedia Commons

Lachaux veruje da će ovakav uvid otvoriti put za moćne programe intervencije koji bi poboljšali pažnju dece u školama. “Čak i ako deci samo jednostavno objasnimo da se različiti regioni mozga nadmeću da kontrolišu njihov pažnju, to može da im pomogne da bolje razumeju šta se dešava kada rade više stvari istovremeno (eng. multitasking).

Pažnja je važna za učenje jer ima ulogu u pamćenju, a ako vam misli lutaju, to može uticati na vašu sposobnost da se prisetite informacija. Kada su u pitanju obične, svakodnevne stvari, kao što je prisećanje detalja iz izveštaja ili udžbenika koji ste juče čitali, ovo može biti veoma iritantno i neefikasno, primoravajući vas da ponovo čitate ono što biste već zapamtili da niste bili rasejani. A šta je sa ozbiljnim emotivnim situacijama kao na primer ako ste svedok automobilske nesreće ili ste čuli pucanj? Psiholozi već dugo proučavaju kako emocije i stres utiču na našu sposobnost da se koncentrišemo i prisetimo detalja.

Do nedavno je postojao konsenzus da emocionalna stimulacija crpi tako veliku količinu naših kognitivnih resursa da zaboravljamo druge informacije koje smo istovremeno dobili. Ideja je bila da je naš mozak stvoren tako da se usresredi na emocije na račun drugih informacija.

Međutim, Michiko Sakaki, viši naučni saradnik na Univerzitetu Riding, UK  (University of Reading, UK), kaže da nova saznanja njenog istraživačkog tima ukazuju da je stvarnost možda kompleksnija. “Uzbuđenje ima različit efekat u zavisnosti od prioriteta. Kada se ljudi susretnu sa emocionalnom stimulacijom, to može povećati pažnju na ključne informacije kojima dodeljujemo visok prioritet.”

Sakaki sprovodi kontrolisane eksperimente koji se tiču interakcije između emocija i kognicije. Da bi se izazvala emotivna reakcija učesnici osete elektični stimulus – što je neprijatno, ali nije opasno – dok im se pušta zvuk visoke ili niske frekvencije (Lee et al, 2014). Uskoro, oni nauče da povezuju taj ton sa malim strujnim udarom. Potom, naučnici zamole učesnike studije da odigraju igru pamćenja dok slušaju onaj zvuk. Zadatak zahteva od ušesnika da zapamte različite predmete od različitog značaja (na primer lica, koja su za ljude važna, i mesta). Pitanje koje se postavlja je koliko dobro učesnici pamte u igri pamćenja kada su pod stresom i u strahu od strujnog udara.

“Orkrili smo da je pažnja učesnika pod uticajem emocija i prioriteta, tako da zapažaju veoma žive informacije ili detalje koje doživjavaju kao bitne, međutim njihovo zapažanje manje bitnih informacija je oslabljeno,”kaže Sakaki. Njen tim uočio je sličan obrazac i kada je u pitanju pamćenje ispitanika.

“Ovo upućuje na preispitivanje tradicionalnog mišljenja da emotivna pobuđenost uvek oslabljuje obradu drugih informacija,” rekla je. “Nije tako jednostavno. Naša zapažanja da emocije povećavaju pažnju i pamćenje informacija od velikog značaja sugerišu da bi nastavnici mogli da koriste pobuđenje pozitivnih emocija da selektivno poboljšaju uspeh učenika u školi.”

Zahvalnost

Originalna verzija ovog članka objavljena je u časopisu EU za istraživanja i inovacije, Horizonw1.

Download

Download this article as a PDF

References

Web References

Resources

Author(s)

Gary Finnegan je 12 godina radio kao urednik časopisa, pisac novinske kolumne i digitalni reporter, a sada je urednički savetnik. Ima diplomu iz oblasti psihologije sa Trinity College-a u Dablinu, Irska, i master u naučnoj komunikaciji sa Gradskog Univeziteta u Dablinu (Dublin City University). Bio je nacionalni dobitnik “EU Health Prize for Journalists” 2009., 2010. i 2011. godine, i bio je izglasan za nagrade “Online Journalist of the Year” 2007. i “Opinion Columnist of the Year” 2013. na “Irish Medical Media Awards”.




License

CC-BY-NC-ND